О школи

Познати извори о прошлости овог краја јесу књиге Феликса Каница „Србија, земља и становништво“ и Јоакима Вујића „Путешествије по Србији“ као и записи Петра Радовановића, директора свих тадашњих школа у Србији. Феликс Каниц о Шетоњу бележи следеће: „Село Шетоње, које је 1837. године отворило прву основну школу у срезу и доградило је 1869. године када сам први пут видео звоник уз цркву Светог Архангела Гаврила...“.
Поменути аутор у посети Шетоњу, затиче не само школу крај цркве, већ и двојицу учитеља: Алексу Божића и Николу Ђорђевића, као и свештеника Новицу Жутића. У овој школи поред деце из Шетоња учила су деца из околних дванаест насеља. У њој се учило читање, писање, веронаука и рачун. То ће трајати све до 1862. године када поред Петровца и Шетоња школе добијају Витовница и Рановац. По попису из 1910. године у Шетоњу ради школа са два учитеља, један од њих је отац хероја чије име носи школа, Мирослава Букумировића Букума. До изградње новог школског објекта 1962. године школа је радила у старој школској згради на улазу у село, у близини цркве. Школа је била четвороразредна, а предметну наставу ученици су похађали у Великом Лаолу. Преласком у нову школску зграду настао је нов начин њеног рада и организовања и повезивања са друштвеном средином. Школа постаје централна са издвојеним одељењима у Ждрелу, Ћовдину и Везичеву, у којима се организује рад са децом од припремног до четвртог разреда. Вишу наставу, ученици из ових насеља и неки ученици из Бусура похађају у Шетоњу.

Школа се данас налази у центру села. Повезана је мрежом улица тако да је доступна ученицима који живе у кућама које су удаљене од школе.
Аутобуском линијом повезано је са Петровцем, а та иста линија повезује и подручна одељења-села, што омогућује ученицима да користе аутобуски превоз до школе. Школски објекат датира од 1962. године уз доградњу другог дела зграде 1979.године.